IRF kurs: Plivanje u ledenoj vodi – neobična borba protiv depresije

Work & Adrenaline > Jezici > srpski > IRF kurs: Plivanje u ledenoj vodi – neobična borba protiv depresije
Pre haosa
Godina: 2018.
Koliko smo često depresivni?
Koliko smo spremni da to priznamo sebi i učinimo nešto po tom pitanju? Sledi jedna duga i neobična priča o potpuno novom i jedinstvenom iskustvu.

Volim da analiziram samu sebe. Više nego druge. Drugi mi nisu toliko zanimljivi. Imam dovoljno različitih životnih okolnosti iza sebe, koje su idealne za stvaranje kompleksne ličnosti. Od ratnih uslova i siromaštva do školovanja i putovanja po različitim gradovima, državama i kontinentima. Od čitanja, učenja i plesa do kafana, slavlja i ekstremnih sportova. Govorim tečno četiri jezika. Sporazumevam se na još dva. Žao mi je što nikada nisam naučila da sviram nijedan ozbiljan instrument. Sfera interesovanja mi je široka. Vrlo široka. Ovo je jedan deo nje.

Često se razvijem u novu ličnost kada nisam u koraku sa sobom. Ličnost koju još ne poznajem. Ovo možda zvuči konfuzno. Zapravo treba da znači da često postanem drugačija osoba kada zanemarujem svoje probleme i čekam da prođu sami od sebe. Tada ne pratim svoje misli i osećanja, ne radim na sebi, već čekam da mi „bolje sutra“ nekako samo od sebe reši sve to, uglavnom putem zaborava. Međutim, što je zaboravljeno, ne znači da nije prisutno. Tinja u mraku i tišini, i bukne kada se najmanje nadamo. Drugim rečima, kada to najmanje kontrolišemo, makar i podsvesno. Zaborav nas uljuljka u osećaj sigurnosti, samim tim, nakon nekog vremena nemamo više kontrole nad potisnutim osećanjima. Tada nastaje haos.

I bi haos.

Haos
Još se mi borimo korak po korak sa džinom slučajem, i još je dosad celim čovečanstvnom vladao besmisao, nemisao. - Fridrih Niče.

Dve godine sam aktivno radila na master radu za fakultet, što me je veoma iscrpelo. Nisam više bila student. Radila sam uveliko, i imala pored fakulteta jedno stručno usavršavanje iza sebe i već sam bila u braku. Savršenom braku. Ako to postoji. Imam sve to i dalje, ali sam sada svesna da to sve zahteva ozbiljan trud i konstantan rad. Koliko god je ljubav prisutna i sve funkcioniše dobro, potrebno je raditi na odnosu stalno. Reči treba sprovesti u dela.

Te dve godine master studija nisu bile lake ni suprugu, a ni meni. Većina kućnih poslova je pala na njega. Trebalo je napisati naučni rad od 150-ak strana i posvetiti mu veliki deo svog vremena. Osoba koja radi bar 8 sati na dan i živi u zajednici, nema toliko slobodnog vremena. Ne znam kako bi bilo da smo imali decu. Potrebna je vrlo dobra organizacija da bi se sve postiglo. Ta organizacija ima svoje posledice. Najviše po socijalni život i međuljudske odnose.

Prošle su te dve godine, zajedno sa vrlo uspešnom odbranom rada. Čovek očekuje nešto kada uloži sebe do te mere. Pored olakšanja, očekuje neku „konkretniju“ nagradu. Bar sam ja to očekivala. Ne mogu da kažem šta bi tačno ta nagrada bila, ali bi trebalo da označava početak nečeg novog. Novo radno mesto, na primer. Ipak sam postala mnogo stručnija na određenim poljima ovakvim ulaganjem u sebe. Ili veću platu. Ili nekakvu promenu okolnosti. Zar se sve završava samo dobrim prosekom i desetkom u indeksu? Upravo tako.

Nakon diplomiranja, od svega čemu sam se nadala (možda nerealno, ali svejedno), dočekalo me je samo mnogo više istog posla kao i pre, za isti novac. Uz nove probleme koji su se u međuvremenu pojavili i za koje nije bilo vremena, ni rešenja.

Bio mi je potreban izduvni ventil. Za putovanje nije bilo vremena ni uslova. Bila je sredina septembra (2017.) i posla je bilo preko glave. Jedan od izduvnih ventila bio je trening, drugi kafana. Vreme je prolazilo, stanje se nije menjalo nabolje.

Počelo je suočavanje s bračnim problemima i kompromisima. Bila je potrebna još jedna reorganizacija. Ja sam bila iscrpljena i nemoćna da se bavim time. Shvatih da moram učiniti nešto. Komunikacija između nas dvoje nije potpuna, rad sa ljudima me dodatno crpi, kafane su se otele kontroli. Moram se negde izgubiti sama sa sobom, da pročistim misli i odmorim se od svega.

Depresija
Šta je depresija? To je nesposobnost da se oseća, osećanje da je čovek mrtav, dok je naše telo živo. To je nesposobnost da se doživi sreća, kao i nesposobnost da se doživi tuga. - Erih From.

Ne mogu reći da sam iskusila dubok stadijum depresije po Fromovoj definiciji. Nije tačno da nisam osećala ništa. Osećala sam nezadovoljstvo, usled čega sam postajala sve više apatična. Umesto da se suočim s problemima, u nedostatku vremena sam počela da bežim od njih. Vreme je prolazilo. Shvatila sam da moram da se “pročistim” od svega. Dubinski. Hitno.

Nisam više imala volje ni za šta, bila sam krajnje nezadovoljna i nisam pronalazila smisao ni u čemu što sam tada radila. Nije me više ispunjavao ni partner, ni prijatelji, ni posao. Ništa. Mesecima. Shvatila sam da se stvari moraju promeniti.

Sela sam i razmislila. Šta mi je potrebno da me pokrene?

  1. Potrebno je promeniti okolinu.
  2. Potrebno mi je da budem sama. Ali ne potpuno sama. Bez roditelja, muža i prijatelja koje viđam svaki dan.
  3. Moram se suočiti sa sobom.
  4. Moram učiniti nešto novo. Izložiti se nečemu, čemu do sada nisam.
  5. To „nešto“ mora da mi probudi instinkt za preživljavanjem, koji nam je urođen svima. Moj je, očigledno, zaspao u svom komforu. Dakle, treba da se izložim nečemu opasnom, ali da se ne dovedem u potpunu životnu opasnost. Na taj način će mi proraditi instinkt za preživljavanjem, kao i koncentracija.
  6. Ne smem razmišljati ni o čemu drugom.

Shvatih da mi ne treba odmor u pravom smislu te reči. Treba mi odmor od okolnosti u kojima se nalazim duže vreme.

Treba mi aktivnost koja će zahtevati svu moju koncentraciju i pažnju. Aktivnost koja ne traje dugo i koja je prilično ekstremna. Na taj način ću pročistiti um i početi da se borim.

Nešto u zraku je čulo moj vapaj i prilika za sprovođenje mog plana se ubrzo ukazala.

Spas u spasavanju
Ubrzo ću naučiti da je u bilo kojoj vrsti spasavanja potrebno prvo spasiti sebe. Self, team, victim. Ne možemo pomoći nikome ako sami nismo za to spremni.

Februar, 2018.

Drugar koji ima svoj rafting centar dolazi poslom u Beograd. Nakon toga dolazi do Novog Sada i dogovaramo susret, naravno u kafani. Pričam mu o svom problemu za koji nemam još rešenje. Znam šta mi treba, ne znam gde to da nađem. On mi govori da ima idealnu stvar za mene.

Sredinom marta se u njegovom rafting centru održavao kurs za spasioce po divljim vodama i rafting/kajak vodiče.

Reče – dođi! Plivanje po hladnoj vodi, spasavanje davljenika, smeštanje u ulogu žrtava, predavanja – celodnevni program. Pet dana. Na planini. Šta ćeš više?

Zar to nije za profesionalne vodiče kojima je potrebna licenca? – Upitah.

Jeste. Dolaziš na rafting već godinama, upoznata si s ekstremnim situacijama, ne brinem se za tebe. – Reče on samouvereno.

Rekoh mu da ću razmisliti i saopštiti mu svoju odluku za nekoliko dana.

U redu.

Dođe sredina marta. Zaveja sneg, kakvog nije bilo dugo. Ja se uputih na svoju rehabilitaciju. Shvatih da će biti momačka. Svi se zabrinuše. Priroda načini okolnosti još ekstremnijim od očekivanih. Ništa me nije sprečilo. Ne samo da me nije sprečilo, imala sam osećaj kao da se sve namestilo baš onako, kako treba da bude. Potpuni adrenalin i čista volja prirode.

Prirodi nikada ne treba prkositi. Protiv nje se ne može, niti treba ići. Sama će namestiti okolnosti i pomoći vam da je doživite, ili će učiniti da je ne preživite. Treba je slušati i pratiti. Biti pametan. Prilagoditi se. Uvek. Na stenama, po snegu, u vodi, vazduhu. Uvek. Biti dobro pripremljen i spreman. Priroda je bila spremna. A bila sam i ja. Jedva sam dočekala ovo iskustvo.

IRF Rescue Europe 3 kurs
IRF - International Rafting Federation.
Kurs za spasioce po divljim vodama - whitewater rescue technician.

U početku nas je bilo ukupno petnaestak. Od čega dve žene. Depresivna ja i divna Jelena, spasilac iz Foče. Ekipa je bila prilično šarolika. Bilo je ljudi iz Argentine, Patagonije, Austrije, Australije, Britanije, Mađarske, Španije, Hrvatske, Slovenije i Bosne.

Stvarno upoznate nesvakidašnje ljude koji vode nesvakidašnji stil života. Žive od ovakvih aktivnosti, porodično putuju po svetu u svojim ulogama vodiča, upuštaju se u razne avanture i dopunjuju svoja iskustva. Vode jedan sasvim neobičan, vrlo bogat život. Život, sa kakvim ja nisam bila upoznata do tada. Vrlo su staloženi i mirni. Neopterećeni. Puni neke životne suštine, ostvareni i zadovoljni. Zaista sam mnogo naučila od njih. Od vezivanja čvorova, do odnosa ka životu.

Drugog dana nas je zatrpao sneg. Nestalo je struje i do nas se nije moglo doći. Učesnici, koji nisu bili dovoljno pripremljeni za ovakve surove prirodne okolnosti, su ubrzo bili sprečeni da nastave kurs. Pamučna odeća i loša oprema je uzela danak. Bilo je stvarno hladno. Temperatura se spuštala do -8. Temperatura vode je iznosila 3-4 stepena svega, a mi smo pola dana provodili na tom snegu i u vodi. Trebalo je sačuvati zdravlje. Vezivali smo čvorove, izigravali žrtve, spasavali davljenike, prevlačili čamce preko reka, plivali u tim rekama, učili se da spasimo sami sebe, na prvom mestu.

Uveče smo se grejali kraj vatre uz večeru, rakiju i pivo. Veoma smo se zbližili za kratko vreme. Ekstremne okolnosti generalno prilično brzo i lako zbližavaju ljude. Bili smo svi kao jedna velika porodica. Pomalo nenormalna. 😅

Vrlo brzo primetih kako sam živnula. Sva predavanja sam konsekutivno prevodila sa engleskog, kako bi komunikacija bila svima olakšana. U ledenoj vodi Drine, Tare i Sutjeske sam plivala sa širokim osmehom na licu. Ispunjavala sam sve zadatke maksimalno koncentrisano. Borila sam se protiv hipotermije i prehlade. Nisam posustajala pred preprekama. Zaista sam bila srećna kad sam nešto savladala. Šalila sam se uveče i veselila.

Bila sam na putu ka izlečenju i povratku samoj sebi. To sam ja. Nalazim rešenja za probleme. Borim se. Idem dalje. Znam da će sve biti dobro ako sam ja dobro. Ako smo svi dobro. I zaista smo svi bili dobro.

Shvatih da mi je samo trebalo vremena da razbistrim um i suočim se, sama sa sobom. Trebalo mi je vremena da „čiste glave“ razmislim o svemu, vidim kako se osećam i šta ću učiniti dalje. Kako bih pomogla drugima oko sebe, moram pomoći prvo sebi. Ovo mi je bila najvažnija lekcija koju sam savladala na ovom kursu. Lekcija koju neću zaboraviti. Ne samo kada je nekome potrebna pomoć u vodi, već u životu, uopšte. Majka u avionu prvo mora zaštiti sebe kako bi mogla da zaštiti svoje dete. Da biste popravili bilo koji odnos, morate prvo popraviti sebe. Sve kreće od nas. I sve smo ovo čuli milion puta, a opet smo retko šta učinili po tom pitanju.

Nije lako. I ne prijaju nam svima iste stvari. Međutim, zaista verujem da svi mogu pronaći svoj „lek“ ili svoj izduvni ventil, slušajući sebe. Ali zapravo slušajući. Bez moralnih, društvenih ili psihičkih ograničenja. Zagledajte se duboko sami u sebe i videćete čime raspolažete i na koji način možete da se nosite s tim.

Kurs se završio bez ikakvih problema. Čak sam i licencu dobila. 😅

Sneg se otopio i ja sam se uputila kući srećna. Usledilo je rešavanje problema, jednog za drugim, hladne glave. Nakon nekog vremena se sve stabilizovalo. Ponovo slušam sebe i ljude oko sebe. Reagujem i na najmanju neuobičajenost. I dalje provodim mnogo vremena u prirodi. Istražujem i nju, i sebe. Hranim i obuzdavam adrenalin. Vodim računa o opremi. Stičem nova iskustva i proširujem stara. Suočavam se s problemima i trudim se da ih rešavam blagovremeno. Ne bavim se tuđim životima, jer mi je ovaj moj sasvim dovoljan. I zaista sam srećna. Svaki dan.

IRF kurs za spasioce i vodiče se održava u okolini Foče bar jednom godišnje. Ukoliko vas zanima učešće na ovom kursu, kontaktirajte nas slobodno za više informacija. Nema više snega, ali je i dalje zabavan. 😊

Ma, ništa ja tu ne bi' dir'o!
Čola
SAN ATHCHOMARI YERAAN!! (``Svaka čast!!`` - na dotraki jeziku).
Akvamen