Mamurluk u Nevidiu

Work & Adrenaline > Jezici > srpski > Mamurluk u Nevidiu
Mamurluk u Nevidiu
Godina: 2017.
Napomena: ako ste iole normalni, nećete se izlagati ovim stvarima na ovakav način. 😄

Moj prvi „konkretniji“ susret sa adrenalinom se vezuje za rafting 2016. godine, dok se prvog mamurluka ne sećam, ali ima onih koji se ne zaboravljaju. 😄

Dakle, u detaljnije „istraživanje“ prirode i njenih čari krećem aktivno od 2016. Može se reći da 2017. nisam još svega svesna, ali već imam predstavu o ekstremnim aktivnostima u prirodi.

Pročitala sam na internetu da je kanjoning najekstremnija aktvinost koju rafting centri imaju u ponudi za rekreativce. To me je, naravno, privuklo odmah. Nisam baš bila najbolje upućena u celu priču, nije se tada ni toliko pisalo o ovakvim stvarima po internetu. Ekstremni sportovi su još uvek prilično u ekspanziji.

Bez mnogo razmišljanja, izrazila sam svoju želju za kanjoningom drugaru, vlasniku rafting centra koji posećujem već godinama. Saopštio mi je da ljudi za kanjoning nema. Da bi se išlo na kanjoning, potrebno je da se formira grupa od bar petoro ljudi. Ostatak ekipe je svakako hteo na rafting, pa sam pristala na tu opciju, iako sam rafting za tu godinu već odradila u maju.

Kada smo stigli, grupa se ipak nekako oformila i ja sam, na svoju veliku radost, dobila mogućnost da probam kanjoning narednog dana.

Kako to već biva u rafting centrima, ljudi putuju, umore se, stignu, jedu, popiju, opuste se. Mi smo se možda opustili i previše. 😄

Ekipu s kojom sam išla ne viđam često, pa nam je svima bilo veoma drago što ćemo provesti vikend zajedno. Toliko nam je bilo drago, da nismo mogli da prestanemo da nazdravljamo u to ime. Rakija je potekla još u Novom Sadu i nesmetano se utapala u našim čašama sve do Foče, pa i u Foči. Ako izuzmemo sortu i poreklo, nije se mnogo menjala. Pošto su sve tri sorte bile prilično jake, bilo ih je potrebno gasiti pivom. I eto recepta za propast.

Izmorena od puta i „blago pripita“, konačno se doteturah do svoje kućice oko 4h ujutro. U 9h već treba da sam na doručku, spremna za svoju avanturu koja je za mene, očigledno, već počela.

Umesto jutarnje kafe na jutarnjem meniju me je dočekala izmučena žuč, koja je izbijala iz mene u naletima. Nisam se predavala, ni odustajala. Doručak su mi spakovali, kako je jedini pravac kretanja hrane i pića tada bio iz mene. Put do Nevidia je trajao nešto manje od 2h. Ceo put sam provela s punim kesama svoje izmučene žuči u rukama. Bila sam jedina žena u ekipi. Trojica Mađara iz Subotice i Segedina, trojica Bosanaca iz Sarajeva, vodič i ja, ili bar, ono što je ostalo od mene.

Toliko mi je bilo loše da nisam bila u stanju da osećam bilo kakvu sramotu. U normalnim okolnostima bi me bilo sramota. Ne bih to pokazala, ali mi ne bi bilo svejedno.

Prilično sam pričljiva, čak i u ovakvim situacijama, pa smo se svi veoma brzo sprijateljili. Rodom sam iz Bosne, ceo život živim u Srbiji i odmalena govorim mađarski. Na neki način, svi me doživljavaju kao „svoju“. Bosanci zbog porekla, Mađari zbog besprekornog jezika. Malo je reći da su bili u čudu što se žensko uopšte pojavilo s njima na kanjoningu, pa još u takvom stanju. Vodič me je ohrabrio rečima – kad skočiš u onu ledenu vodu, sve će proći. Nisam imala pojma šta me čeka.

Stigosmo konačno do kanjona. Obukosmo se i počelo je kratko upoznavanje sa terenom kroz priču. Čula sam samo da ima približno 12 skokova, od 3 do 10m, ništa mi to nije značilo u tom trenutku. Šta zna dete, šta je 10m?  😅

I krenusmo. Zaista, nakon prvog skoka sa cca 3m, stanje mi se poboljšalo, instant. Hladna voda i adrenalin su učinili svoje i koncentracija mi je skočila 100%. Kako nisam imala pogodnu opremu za kanjoning, već sam išla u opremi za rafting, obuća mi je proklizavala a prsluk protiv davljenja često izbijao vazduh prilikom skokova. Počela je borba.

Shvatih ubrzo da treba preživeti Nevidio. Toliko sam bila izmučena usled svih okolnosti da je uživanje u samom kanjoningu palo negde na dno lestvice. Bilo je važno ne slomiti se, ne poginuti i ne podleći teškoj hipotermiji. Do tog trenutka sam povraćala već dobra 4h, usled čega sam se upustila u sve ovo bez doručka. Neverovatno je kako smo se svi brzo zbližili. Počelo je međusobno zezanje u cilju opuštanja. Skokovi nam nisu bili nimalo naivni. Neki nisu ni danas, a pogotovo tada, prvi put. Raspored kretanja je bio sledeći: vodič, pa ja, pa ostali. Ja skačem svuda prva. Ako ja, žena u raspalom stanju skočim, moraju i ostali bez pogovora. Tako je i bilo. Što je visina sa koje se skakalo bila veća, to sam i sama skakala sve više u očima mojih saputnika. Postadoh ubrzo vođa ekipe. Vođa koji se kreće četvoronoške zbog klizave obuće i pada na svakom koraku. Ali, svejedno, vođa.  😅

Iznenadilo ih je odsustvo straha u mom slučaju. Ja zapravo neizmerno uživam u ovakvim situacijama. Volim strujanje adrenalina kroz telo i volim nivo koncentracije koji imam u tim trenucima. Prija mi umu što je maksimalno usmeren na rešavanje date prepreke ili problema i što u tom trenutku nema prostora ni vremena za druge misli. Bilo kakve. Neverovatno je oslobađajući osećaj, čak mislim da se odmorim u izvesnoj meri. Retki trenuci u kojima nema psihičkog multitaskinga. Pa i u mom tadašnjem fizičkom stanju.

Ne mogu vam opisati koliko sam loše izgledala. Mislim da su se svi potajno nadali da ću odustati. Ali poznajem sebe. Da je postojala i najmanja šansa da izazovem nekome problem zbog svog lošeg stanja, odustala bih odmah. Ali znam da uvek imam dovoljno snage i volje, i da ću namučiti samo sebe. Treniram redovno i znam da se neće desiti situacija u kojoj bi neko morao da me prenosi preko neke prepreke zbog moje nemoći ili straha. Nadala sam se samo da ih neću usporavati. I nisam. Za divno čudo.

Trebalo nam je 5,5h da prođemo kroz Nevidio tada. Za to vreme su se naizmenično smenjivali uzbuđenje, strah od visine, sreća i adrenalin. Život. 🥰

Poslednjih sat vremena sam ipak iskusila blaži stadijum hipotermije, usled svog izmučenog organizma. Srećom, bili smo već pri kraju. Ni sad ne znam kako sam preživela taj poslednji skok, ni kako sam uopšte odlučila da želim da skočim s te visine. Svi smo odradili sve skokove već do tada a nakon onih 7,5m, ni ovih 10m nije delovalo strašno. Idemo svi. Ma jok, i nije strašno.  😅

Po dogovoru su me gurnuli nakon psihičke pripreme, koja je u mojoj glavi trajala 20min. Verovatno je to zapravo trajalo 4-5min. Svejedno, bilo je predugo. Kad krenuh da udahnem, obavestiše me da je ovo praktično let i da se ne mučim, jer ću do dole svakako izdahnuti bar dva puta. Stresoh se od te pomisli. Pokazaše mi granu i rekoše da blago savijem kolena, udahnem i stavim ruke uz telo kad dođem do nje u padu, ako se setim. Pomislih da me zezaju. Kad se već popnete do ove tačke u kanjonu, drugog puta, sem skoka do dole, nema. Prođe jedna večnost i mi se konačno dogovorismo kako da me gurnu, jer to mesto nije pogodno ni za odraz. Izbrojasmo do tri i poleteh. Stvarno je let.

Setila sam se svih instrukcija i vrlo koncentrisano ih ispunila sve. Džaba.

Pukla sam dlanovima o površinu vode, koja mi je zatim ušla u sve otvore na licu. Isplivah nekako, iskašljavajući svu tu vodu, rukama koje bride od udara. Usledio je aplauz uz krike ponosa kako na bosanskom, tako i na mađarskom.

Bilo mi je još gore kada sam podigla pogled posle svega i videla njih sve kako stoje na toj visini. Adrenalin me stresao još jače. Jedva isplivah posle do kraja. Saplitala sam se o kamenje po plićaku. Skočiše i ostali, jedan po jedan. Još uvek nismo bili svesni šta nam se sve desilo. Ozbiljna psihička borba. U mom slučaju i fizička.

Izgrlismo se svi, svima nam je ovo iskustvo bilo prvo u životu. Kad se slavlje malo stišalo, moje povraćanje se nastavilo. Put od kraja kanjona do puta na kom nas je čekao prevoz do restorana mi je pao tri puta teže od samog kanjona. Dehidrirala sam i potpuno iznemogla. Moja multinacionalna ekipa je zgrabila sve moje stvari i time mi malo olakšala uspon. Nije mi dobro ni sad, kad se setim. Pregurasmo nekako i to.

Toliko su se svi trudili oko mene, da je prva stvar koju su uradili u restoranu bila da meni naruče pivo, kako bi mi se kiselina u organizmu smirila. Znam da ovo zvuči loše.  😅

Ali je pomoglo. Bilo mi je bolje već posle dva gutljaja. 

Konačno sam i pojela nešto. Družili smo se još sat-dva, nakon čega je usledio povratak u kampove. Svi smo bili u različitim kampovima, i pored sve dobre volje, nismo uspeli da održimo kontakt. Nemam nijednu sliku, niti snimak za uspomenu sa ove avanture. Ostalo je samo sećanje koje ne jenjava. 

Tako je izgledao moj prvi susret s Nevidiom. Ove godine smo otišli ponovo. Ponovo mi je bilo loše, ovaj put zbog problema sa zdravljem. Ponovo je bilo bolje od bilo čega drugog što sam radila ovog leta.  

Sad bi trebalo da sledi neka pouka ali pouke nema.  😄

Uživajte u životu u svakom trenutku i čuvajte uspomene od zaborava. One nas uvek nauče nečemu. Budite svesni svojih granica i gledajte uvek da im izmaknete, ali tek na korak.

Nemojte na ovakve aktivnosti ići „grlom u jagode“. Koliko god ovo zvučalo šaljivo i možda neozbiljno, ja sam se fizički ozbiljno pripremala, pre svega za izlaganje hladnoj vodi, suočavanje sa strahom od visine i sticanje kondicije za ovaj poduhvat. Naučila sam u međuvremenu i koliko je važna dobra oprema. Oprema vam čuva život u svim ekstremnim sportovima, ne zaboravite to. Bezbednost na prvom mestu. 😊

Adriaaaannnnn!! Vidi ovo! Pa ni ja nisam ovoliko lud!! 😅 Adriaaaannnnn!!!
Rocky Balboa
Koji je ovaj Đuro meni kraaaaalj!
Simba