Priča o deci

Work & Adrenaline > Kuba > Priča o deci

Priča je duga, ostalo procenite sami…

Uglavnom imam rezervisan stav prema razmaženim i bezobraznim “anđelima”. Srećom, nisu sva deca takva, a kada su dobra, stvarno nema ničeg lepšeg od toga. U ovim događajima učestvujemo svi podjednako, pišem mahom u prvom licu zbog razgovora koji je tekao na španskom.

Trinidad, 2019.

Krenuli smo u večernju šetnju Trinidadom kada nam je pritrčalo četvoro mališana da nas pita imamo li karamele. Ne pamtim kad sam čula poslednji put da dete traži običan slatkiš. Rekla sam im da nemamo trenutno ništa ali ako mi pokažu gde se karamelice mogu kupiti, vrlo rado ćemo im to učiniti. Mala, koja je ujedno najstarija (šacujem 7-8 god.), mi lepo objasni gde da ih kupimo i kad i gde ćemo se videti sutradan da im predamo to. Pravi mali diplomata. Rekoh – dogovoreno, i nastavili smo svojim putem. Ceo naredni dan smo pričali o karamelicama i pokušavali da ih nađemo bezuspešno (mesto gde se prodaju je zapravo nečija dnevna soba sa 3-4 police najrazličitijih slatkiša, u prodavnicama se to ne može naći, nemaju ništa slično, generalno nemaju ništa). Dolazimo kući sa jednog izleta sutradan praznih ruku, tek, eto ti njih šestoro…

Trinidad, 2019.
  • Diplomata – Ćaaooo, prepoznala sam te po licu, jesi uspela da nađeš karamelice?
  • Ja – Po licu, šta mi je s licem?
  • Ona – Pa ništa, drugačije ti je lice od našeg.. (pritom se svi oni međusobno razlikuju, što možete videti).
  • Ja – Nisam našla karamelice ali ako me sad odvedete do radnje, kupićemo vam ih.

Mali od 4-5 godina u tom trenutku već broji nas odrasle pa zatim njih, računajući hoće li svako moći da dobije po jednu. Kad sam primetila to, rekla sam – ne brinite, dobićete svi i pozovite drugare, kupićemo i njima. Nastade cika i vriska, sreća do neba. Mali diplomata me uhvati za ruku, pa zatim potrča napred, dok svi ostali skakučući krenuše ka radnji.

Šetnja uz skakutanje do radnje

Zaprepastih se kad videh “radnju”. Pitah ljude na ulici da li je to zaista to, oni klimnuše i pozvaše vlasnika. Uđosmo kolektivno i ja ih pitam šta žele. Karamelice su zapravo lizalice, koje koštaju jedva pezos (25 pezosa = 1 CUC = 1$), mnogo manje od bilo čega na šta trošimo novac. Pokazaše mi karamele, na šta rekoh – svakom po dve (nije ih bilo puno u kesi). Opet nastade cika, jedan mali se sve ustručava, pa na kraju pita – mogu li ja da dobijem i parče suvog kokosa (valjda je bilo to), rekoh, može svima i po jedno parče toga, to je kao, malo skuplje. Mala od 4 godine me pita da li je u redu da odnese i sestri karamelu, ostali odmah potvrđuju da zapravo ima sestru, rekoh – naravno, ponećeš i njoj dve. Tad videh klinca od 4-5 godina kako govori drugarima – jao, super, sad imamo jednu karamelu za danas i drugu za sutra. Srce mi puče. Setih se sebe kao deteta u ratu u Bosni, u vreme kad mi je mama delila žvake na 3 dela, kako bih mogla da ih žvaćem 3 dana. Svaki dan po jedan deo. Ne izdržah i rekoh – jedite slobodno, kupićemo vam sutra još. Mali diplomata poče da se ljuti što sad svi žele sve. 😊 Niko nije ostao ravnodušan kad je video najiskreniju dečiju radost.

“Prodavnica” slatkiša

Izašli smo iz radnje, svi se zahvaljuju, priđe najmanja od njih i ščepa me oko struka uz reči – mogu li da te zagrlim? Srce mi puče ponovo i nastade opšte grljenje. Tu ih je već devetoro. Nečija majka izađe i odvuče svoje dete da nam ne smeta, nisam ništa rekla, ali kako je mali kukao da ga pusti da nam se vrati, na kraju ga je pustila i ponovo je dotrčao da se grli.

Sutradan smo kolektivno odlučili da im pored slatkiša poklonimo i loptu koju je Bojan poneo za plažu, jer šutaju kamenje i jašu grane, to su im jedine “igračke”. Postade napeto, jer je lopta jedna a dece odjednom desetoro. Dobacivali smo se svi s njima i kolektivno razmišljali kako da “podelimo” loptu. Ko će da je čuva? Njihovih predloga je bilo milion, te najstariji, pa najmlađi, pa da je bacimo, pa ko je uhvati, da je šutnemo pa ko je stigne. Nismo hteli da napravimo haos još veći pa smo odbili sve to. Jedan mali viknu – svaki dan može da bude kod nekog drugog! Tako je! Tako ćemo! Ko će prvi? 😄

U celoj toj demokratiji, priđe mi jedno dete da se zahvali još jednom i da pita hoćemo li se igrati sutradan.

  • Rekoh – Sutradan nažalost već odlazimo.
  • Tek će ona – Vraćate se u Italiju? 😄
    Očigledno im je Italija pojam daleke zemlje.
  • Rekoh – Ne, mi smo iz Srbije, i vraćamo se tamo. To je jedna mala zemlja, tamo je sad hladno i moramo da putujemo 20 sati do tamo.
  • Drugo dete – hodaćete 20 sati?

Tu smo već počeli da se smejemo svi. Izgrlili smo ih još jednom i naterali da nam obećaju da će se svi igrati loptom. Trčali su za nama još neko vreme i mahali nam dugo. I nama se plakalo još dugo.

Deca Trinidada.