Priča o Kubancima

Work & Adrenaline > Kuba > Priča o Kubancima
Los cubanos
Čari putovanja nisu samo predeli kojima se naslađujete, lepota prirode, raznolikost smeštaja, hrana i piće. Veliki deo putovanja, i vaše ličnosti posle toga, čine ljudi koje upoznajete ili s kojima živite i delite sve u tom vremenskom periodu. Ljudi, zbog kojih ćete i vi postati drugačiji i bogatiji za veliko novo iskustvo.

Kao što znate, imali samo prva dva dana rezervisana u Havani. Tu smo već upoznali predivnog Vendera, čiji doručak nam je falio do samog kraja avanture. 🙂

Smeštaj za ostale dane smo naknadno nalazili u drugim gradovima, u hodu. Treba naglasiti da skoro svi govore isključivo španski, sreli smo možda svega 3-4 osobe koje su govorile engleski ili neki drugi jezik (francuski, pomalo ruski). Upoznali smo mnogo lokalaca i sprijateljili se s njima vrlo lako. Možda smo imali sreće, ali čitajući slična iskustva drugih ljudi po internetu, može se zaključiti da je sve slično. Veoma su otvoreni, druželjubivi i topli. Lako se vežu za vas, ako ste iole pristojni i čuvaju vas zatim, i brinu o vama kao da ste im rod.

Zvanične plate su im veoma male. Svega 25 CUC-a (=25$) mesečno. Dakle, manje od 3000 dinara. Mesečno. Ne plaćaju struju, vodu i dažbine. Dobijaju uz to nešto malo bonova za osnovne namirnice, kao što je bilo kod nas 90-ih. Postoji propisana količina ulja, šećera, brašna i još po nečeg koju dobijaju po glavi stanovnika. Pored svega toga, život im je veoma težak, jer je to i dalje svega 25$, a cene hrane, pića i garderobe, bar onoga što imaju su skoro iste kao kod nas. Pod sankcijama su još od 1959. (60 godina!) i nestašice su ogromne. U prodavnicama nećete naći slatkiše, kozmetiku bilo koje vrste, ništa, sem po kog sapuna, šampona, paste za zube, kafe, vode i neke vrste alkoholnog pića. Uvoze koliko mogu iz latinoameričkih država i pojedinih evropskih država.

Pored svega toga, većina ljudi nije izgubila dobrotu. Otvoriće vam se, trudiće se maksimalno da vam pomognu oko svega što vam treba, smejaće se s vama, plesaće, pevaće i plakaće, čuvaće vas ako vam nije dobro.

Veoma su snalažljivi kada su u pitanju popravke i obnove stvari pa ćete po ulici videti automobile čak iz 1925. Nameštaj po kućama takođe često datira još iz 40-ih godina, barem. Sve je očuvano, čisto i obnavljano.

Kada pričaju o svom životu, nećete osetiti kukanje zbog situacije u kojoj se nalaze, neće vas vući za rukav (osim prosjaka, naravno), osetićete samo blagu tugu koju savladavaju i borbu za još jedno, možda bolje sutra.

Nismo osetili mržnju ni prema jednoj naciji, ni u jednom trenutku. Bez obzira na brojne šale.  🙂 

Svesni su da im politički odnosi sa Amerikom nisu dobri, ali ne mrze ljude i svesni su da im turizam u velikoj meri doprinosi preživljavanju. Upoznali smo konobare, vodiče, prodavce koji su bili profesori ranije i koji govore kako na sadašnjim poslovima za dan zarade celu svoju nekadašnju mesečnu platu. Država uzima ogromne procente od turizma, uzgoja kafe, šećerne trske i duvana, tako da situacija nije mnogo olakšana ali im i dalje znači što mogu da zarade nešto dodatno. Imate osećaj kao da se naše 90-e nikad nisu završile. Pored svega toga, ne dešavaju se napadi, pljačke ili otmice na ulicama. Veoma su mirni, većina je veoma poštena i bori se kako zna i ume. Za sve ostalo tu su muzika, ples, tompusi i rum. ❤